Podigla je svoj pogled i pokosila ga njime, ostavivši da dah visi između njegovih usana i korjena njenog nosa. Tako je želio da je poljubi, toliko je žudio da je zagrli ne mogavši da prevali preko usana jedno obično - Izvini..
Ona je bila toliko savršena u svojoj krhkosti i luckastim popodnevima rasuta svuda po krevetu, tepihu, podu, stolu i stolicama. Njena kosa poput živih algi vezivala bi njegovu put uz njena zrela njedra hraneći njegov ego što je baš ona, tako šašava izabrala da bude njegova.
JEDAN OVAKAV POGLED.. znao je da je ustao da se pozdrave poslednji put. Nije umio da je čuva. Taj ga je pogled jeo do kosti. Toliko je toga htio da joj kaže i da joj da ali je zakasnio. Dozvolio je da momenti prođu zbog ponosa i.. nema nazad. Zatvorio je oči i zamolio nešto iznad sebe da je opet sretne i ispravi ovu zlu kob jer je znao da će svaki sledeći udah bez nje biti borba do kraja života.
